Центар за дигиталну хуманистику Филозофског факултета Пале настао је у условима релативно незавидног положаја хуманистичких дисциплина у савременој науци, а првенствено у циљу напретка хуманистичких наука на Филозофском факултету Пале и Универзитету у Источном Сарајеву. Другим ријечима, основна мисија Центра јесте промовисање и развијање хуманистичких дисциплина у условима укључивања или дјелимичног ослањања на дигитализоване ресурсе и датотеке.
Центар за дигиталну хуманистику промовише препознавање значаја формирања дигиталних ресурса, односно дигиталних база података за хуманистичке, дијелом и друштвене науке, односно препознавање научних потенцијала таквих ресурса, будући да је њихово формирање уистину захтјевно, али и, рекли бисмо, вишеструко исплативо, уколико размишљамо о будућности хуманистике и на нашим просторима. Хуманистичке науке морају бити и остати критичка свијест у истраживањима у оквиру културе, књижевности, језика, историје, али сада у оквирима изазова дигиталног доба.
Прва истраживања дигиталне хуманистике од педесетих и шездесетих година година 20. вијека заправо су били први подухвати корпусне лингвистике. Тако, развијани су језички корпуси, омогућено хипертекстуално организовање и изградња вишеслојно анотираних збирки текстова, односно коришћење текстометријске анализе, уз пионире попут професора Џона Синклера. На истраживачком плану међу првим резултатима дефинисан је принцип идиома, којим се истиче да дискурс у много већем обиму од раније претпостављеног подразумијева низове ријечи које дају јединствено значење или имају заједничку улогу у језику, самим тим показујући да су ријечи које користимо заправо друштвени феномени, баш као и људи који их и творе и користе. На том темељу покренут је талас интересовања и промишљања о вишечланим јединицама у дискурсу, а он је даље значајно утицао, између осталог, на анализу дискурса, теорију академског писања и на теорију наставе и учења страних језика. Можемо онда рећи и да је на темељима корпусне лингвистике израсла дигитална хуманистика.
Данас већ имамо масовно коришћење мултимодалних база података, односно нови период у развоју дигиталне хуманистике, уз велике пројекте дигитализације и успостављања технолошке инфраструктуре. Очигледно је да је у том правцу неопходно уложити заједничке напоре научника, програмера, студената и техничког особља, у конвергенцији хуманистичких дисциплина, али и науке и умјетности.